Dagerotipija

Izvor podataka: Fotografija sažeta istorija
Autor: Alison Gersheim, Helmut Gersheim
Izdavač: Jugoslavija
Godina izdanja: 1973















UMETNIČKA DOSTIGNUĆA FOTOGRAFIJE

Slike i njihovi stvaraoci do 1914. godine

DAGEROTIPIJA

Amerika

Verovatno nijedan drugi izum nije nikada obuzeo uobrazilju publike do takvog stepena, niti tako munjevitom brzinom osvojio svet, kao dagerotipija. U roku od mesec dana po objavljivanju postupka, D.W. Seager, Englez iz Njujorka, 16. septembra 1839. godine snimio je prvu uspelu dagerotipiju u Novom svetu - pogled na crkvu Sv. Pavla u Njujorku. Za njim su odmah sledila dva profesora sa njujorškog Univerziteta, Samuel Morse, slikar portreta i pronalazač elektromagnetnog telegrafa, i naučnik dr John William Draper, koji su nezavisno jedan od drugoga eksperimentisali sa slikanjem portreta. Alexander S. Wolcott, proizvodač zubarske opreme iz Njujorka, uspeo je 7. oktobra da snimi portret svoga partnera Johna Johnsona s profila, veličine pečatnog prstena. Devet dana kasnije Joseph Saxton, funkcioner Kovnice SAD, snimio je najraniju sačuvanu američku dagerotipiju, pogled na Filadelfiju.

Prema tome, kada je Frangois Gouraud, agent Daguerrea i Girouxa, proizvodača njegovog aparata, stigao u Njujork 23. novembra sa namerom da uvede dagerotipiju u Novi svet, video je da su ga preduhitrili. Međutim, trideset dagerotipija koje je Gauraud izložio u jednom hotelu na Brodveju bile su neuporedivo bolje od eksperimentalnih koje su do tada napravljene u Sjedinjenim Državama. Prema The Knickerbockeru francuske dagerotipije predstavljale su „najznačajnije predmete radoznalosti i divljenja, u umetnosti, koje smo ikada videli. Njihovo izvanredno savršenstvo gotovo prevazilazi granice trezvenog verovanja”. Gouraud je obavljao demonstracije i davao časove, prodavao opremu za dagerotipiju, i objavio priručnik sa uputstvima marta 1840. godine. Nezavisno od toga, gotovo istovremeno se pojavila jedna brošura dr Jamesa Chiltona, hemičara sa Broadwaya.

Tokom te zime je Wolcott, uz pomoć Henry Fitza koji je imao izvesno znanje iz optike, konstruisao jednu novu kameru u kojoj je sočivo zamenjeno konkavnim ogledalom (sl. 26). Time je eksponiranje skraćeno na 3-5 minuta, a Wolcott i Johnson mogli su da otvore prvi u svetu salon dagerotipije u Njujorku, početkom marta 1840. godine. Uspehu „minijatura crtanih suncem” doprineo je Wolcottov ingeniozni sistem osvetljavanja. Dva pokretna ogledala postavljena izvan prozora odbijala su sunčevu svetlost na model kroz jedno stakleno korito napunjeno rastvorom bakro-sulfata, čija je plava boja činila svetlost aktinskijom i istovremeno štitila oči modela od bljeska.

43. DRJ. W. DRAPER. DAGEROTIPIJA NJEGOVE SESTRE DOROTHY CATHERINE DRAPER, JUN 1840

43. DRJ. W. DRAPER. DAGEROTIPIJA NJEGOVE SESTRE DOROTHY CATHERINE DRAPER, JUN 1840 

Morse i Draper, smatrajući da su dovoljno odmakli sa svojim eksperimentima, otvaraju zajednički idućeg meseca atelje za portrete na krovu zgrade Univerziteta, gde daju i časove iz dagerotipije. Najraniji dobar portret, koji je sačuvan do današnjeg doba, snimio je Draper - svoju sestru - juna 1840. godine (sl. 43). Dimenzije portreta bile su 9,5 * 6,5 cm a eksponiranje je trajalo 65 sekundi. Prvi detaljni opis snimanja fotografskih portreta, objavljen septembra 1840. godine, saopštio je Draper časopisu The London and Edinburgh Philosophacal Magazine.*151

Do početka četrdesetih godina u američkim gradovima namnožili su se ateljei za snimanje portreta, a putujući dagerotipisti pojavljivali su se u svim manjim mestima.

U istaknute rane američke dagerotipiste ubrajaju se Charles R. Meade, M.M. Lawrence, Jeremiah Gurney i Mathew B. Brady, svi iz Njujorka. Ovaj poslednji je počev od 1844. godine fotografisao sve Amerikance od ugleda, sa namerom da osnuje Nacionalnu galeriju istorijskog portreta. 1842. godine Edward Anthony u saradnji sa J.M. Edwardsom otvara studio portreta u Vašingtonu, i fotografiše sve članove Kongresa. Marcus A. Root iz Filadelfije saraduje od 1842. do 1846. sa J.E. Mayallom, koji će kasnije biti vodeći fotograf u Londonu. John Adams Whipple iz Bostona poznatiji je po naročito uspeloj dagerotipiji meseca 1851. godine nego po svojim portretima. Odlične pejzaže, kao i portrete, snimali su Albert Sands Southworth i njegov partner Josiah John Hawes iz Bostona, gde je John Plumbe, velški imigrant, 1841. godine postao verovatno prvi američki proizvodač aparata i materijala za dagerotipiju. On je u Bostonu imao i fotografski atelje, i tokom sledećih nekoliko godina otvorio je niz od još 12 filijala širom Sjedinjenih Država.

44. PLATT D. BABBITT. DAGEROTIPIJA VODOPADA NIJAGARE, OKO 1853.

44. PLATT D. BABBITT. DAGEROTIPIJA VODOPADA NIJAGARE, OKO 1853.

Većina evropskih dagerotipija su mali potreti, dok se u Sjedinjenim Državama taj proces često koristio i za pejzaže. Jula meseca 1845. godine braća William i Frederick Langenheim, fotografi portreta iz Filadelfije, napravili su jedan broj velikih panoramskih slika vodopada Nijagare, od kojih je svaka bila sastavljena od pet odvojenih prizora. Charles Fontayne i W.S. Porter izradili su tri godine kasnije lepu panoramu obale Cincinnatija dugu ništa manje od 240 cm, koja je bila sastavljena od osam dagerotipija veličine po 30 * 22,5 cm. 1853. Platt D. Babbitt dobija monopol na fotografisanje na američkoj strani Nijagarinog vodopada. Kada bi posetioci stajali na ivici litice diveći se vodopadu, on bi ih snimio bez njihovog znanja (sl. 44), i naravno da su oni uvek rado kupovali sliku za uspomenu. Babbitt je verovatno bio prvi koji se specijalizovao za ovu vrstu turističke fotografije. Svetli refleks od vode omogućavao mu je gotovo trenutno eksponiranje kojim je hvatao raspršeni mlaz vode i oblake. Jedini Evropljanin koji je do tog vremena uspeo da fotografiše oblake bio je Hippolyte Macaire iz Le Havrea.

Novembra 1850. godine u Njujorku se pojavio prvi fotografski časopis na svetu, The Daguerreian Journal: devoted to the Daguerreian and Photogenic Arts.*16 Na obalama reke Hudson oko velike fabrike koja je proizvodila materijal za dagerotipiju izrastao je čitav grad koji je prikladno nazvan Daguerreville.

Na Svetskoj izložbi u Londonu 1851. godine, američke dagerotipije dobile su svetsko priznanje za briljantnu tehniku, zahvaljujući posebnoj pažnji u glačanju posrebrene ploče - često parnim mehanizmom koji je pkoretao točkove za čišćenje i glačanje.

Dagerotipija je dostigla najveću popularnost u Sjedinjenim Državama 1853. godine kada je prema procenama proizvedeno tri miliona dagerotipija. Samo u gradu Njujorku bilo je oko stotinu ateljea. Postupak je ostao popularan u Sjedinjenim Državama sve do sredine šezdesetih godina, nekoliko godina duže nego u Evropi.


Velika Britanija

Engleska je bila jedina zemlja u kojoj je dagerotipija bila patentirana. Februara 1840. godine Daguerre i Isidore Niepce (Nicephoreov sin) poslali su u Englesku jednog agenta, Eizearda Désire Létaulta, sa ciljem da patent za dagerotipiju prodaju britanskoj vladi ili nekoj javnoj instituciji. Međutim, Létault se posle dva meseca vratio u Pariz ne postigavši cilj.

Negde u to vreme, Richard Beard, trgovac ugljem i špekulant sa patentima, dobio je od Alexandra Wolcotta pravo korišćenja njegove kamere sa ogledalom, koja je bila od vitalnog značaja za Beardov plan da postigne komercijalni uspeh sa fotografisanjem portreta. On je angažovao Fredericka Goddarda, naučnog predavača, sa ciljem da ubrza proces dagerotipije brominom (sa kojim je, kako je saznao, eksperimentisao Wolcott) da bi se mogao koristiti za portretisanje. Do 12. decembra Goddard se toliko izveštio da je u The Literary Gazetter*17 reklamirao svoju sposobnost za snimanje portreta, a Beard je istupio sa svojim planom za javni atelje. Ovaj je otvoren 23. marta 1841. godine na krovu Kraljevskog politehničkog instituta u Londonu. To je bio prvi javni fotografski studio za portrete u Evropi, i novina beleženja čovekove slike i prilike „svetim zračenjem sunca” izazvala je tada ogromno uzbuđnje.

Gomile su se jatile u Beardovoj ustanovi, i „u čekaonicama biste viđli plemstvo i lepotu Engleske kako jedno drugom prave mesto koliko im je dozvoljavao ograničeni prostor, u časovima zamornog čekanja”. Prosečan dnevni pazar iznosio je do 150 funti sterlinga, dok se za portret od 3,5 * 4,1 cm - veličina na koju je ograničavala kamera sa ogledalom - naplaćivala jedna gvineja. Eksponiranje je variralo od 3 sekunde do 2 minuta leti, i od 3 do 5 minuta zimi, već prema vremenu. Iz tih razloga fotografi su preuzeli naslon za glavu koji je koristio ser Thomas Lawrence kao i drugi slikari portreta, i u izvesnoj meri zadržali ga u upotrebi sve do prvog svetskog rata.

45. ATELJE RICHARUA REARDA. DRVOREZ GHORGEA CRUIKSHANKA, 1842.45. ATELJE RICHARUA REARDA. DRVOREZ GHORGEA CRUIKSHANKA, 1842.

Beardov studio bio je kružnog oblika i zastakljen plavim staklom koje je bacalo tajanstvenu svetlost od koje su ljudi izgledali kao utvare. Uredaj je bio zgodniji od Wolcottovih tečnih filtera. Stolica za poziranje stajala je na jednom uzdignutom podijumu koji je modelu približavao svetlost (sl. 45).

Tu:     Kad zauzmeš pozu, popraviš kragnu,

kovrdže - Apolonov predstavnik na zemlji

ugrabi samo dobrog svetla tren, za tri

rečenice: „Sada je počelo” –

„Samo mirno, gospodine” - i „Gotovo”.

I gle! tako mi boga, evo ti lica

na srebrnoj ploči skinutog

nebeskom i čudnom mezzotintom

pomalo nalik na staru graviru.

„Boga mu!” svi u glas: „Što gadno liči!”

No istina prijaina nije

Ni princu ni seljaku.

 

Saznanje da kamera otkriva model sa beskompromisnom istinitošću, raspršujući drage iluzije mladosti i lepote, bilo je uznemirujuće u početku, posebno za žene. Zahtevi modela za sličnim i istovremeno lepim portretom retko su se - kao i danas - mogli pomiriti. Pomodni umetnici, posebno minijaturisti, podsticali su ćudi svojih modela i bogatili se zavaravajući ih. Sumnjajući da ju je Alfred Chalon preteranim laskanjem učinio potpuno neprepoznatljivom, mlada kraljica Viktorija zapita jednog dana svog dvorskog slikara da li se ne boji da će mu fotografija oduzeti profesiju. Karakterističan je bio Chalonov poverljiv odgovor, „Ah, ne, Madame! fotografija ne može da laska”. Ipak, zlatno doba slikarstva minijatura je prohujalo. Sve, izuzev neizlečivo taštih, najsnažnije je privlačila intimnost stvarne slike života kod fotografije (sl. 46). Upravo je taj kvalitet naveo Elizabeth Barrett da napiše svojoj prijateljici Mary Russell Mitford 1843. godine: „Nije dragocena samo ta sličnost - već asocijacija i osećaj blizine u celoj stvari... činjenica da je sama senka ličnosti koja tu leži fiksirana za uvek!... Ja bih više volela da imam takvu uspomenu na nekog koga sam nežno volela, nego najplemenitije umetničko delo koje je ikada napravljeno.”

46. DAGEROTIPIJA, SER HENRY BESSHMER, OKO 1848.47. DAGEROTIPIJA JEDNOG GOSPODINA, OKO 1845.

46. DAGEROTIPIJA, SER HENRY BESSHMER, OKO 1848.

47. DAGEROTIPIJA JEDNOG GOSPODINA, OKO 1845.

Najbolji dagerotipisti snimali su tako odlične portrete, da je čak i veliki Ingres svečano priznao: „Tu tačnost bih ja želeo da dostignem. Ona je za divljenje - ali čovek to ne sme da kaže”. (Sl. 47).

Pošto se slikanje portreta dagerotipijom pokazalo kao unosan posao, juna 1841. Beard je kupio Daguerreova patentna prava za dagerotipiju u Engleskoj, Welsu, i kolonijama. Da bi izbegao česte žalbe na dagerotipije od strane ljudi koji su bili navikli na minijature, Beard je marta sledeće godine patentirao metod bojenja dagerotipija. Uskoro je dalje otvarao ateljea u Londonu i unutrašnjosti zemlje, a prodavao i licence za profesionalna ateljea u nekim gradovima i grofovijama. Za amatere cena je bila 5 gvineja godišnje. Međutim, Beardovo brzo stečeno bogatstvo propalo je u nekoliko predugačkih sudskih sporova protiv onih koji su kršili njegova prava, a sam Beard proglašen je bankrotom juna 1850. godine - tri godine pre isticanja patenta.

Najistaknutiji dagerotipist u Britaniji bio je Antoine Claudet, Francuz koji se 1827. godine naselio u Londonu kao uvoznik stakla u pločama i kuglama. Avgusta 1839. godine on je naučio postupak sa dagerotipijom od samog pronalazača, od koga je kupio licencu za praktičnu upotrebu u Britaniji. Njemu su takođe data i isključiva agencijska prava na uvoz i prodaju francuskih dagerotipija i Daguerreovog aparata. Claudetovo nezavisno eksperimentisanje sa procesom ubrzanja dovelo ga je do uspeha nešto kasnije od Goddarda. Pošto je otkrio da kombinacija hlorne i jodne pare u velikoj meri povećava osetljivost ploče, Claudet je počeo profesionalno da snima portrete juna 1841. godine u jednoj staklenoj kućici podignutoj na krovu Royal Adelaide Gallery, popularnog centra za naučnu rekreaciju koji je bio rival Politehničkom institutu. To je bio drugi fotografski atelje za slikanje portreta u Evropi.

48. ANTOINE CLAUDET, DAGEROTIPIJA (OBOJENA) JEDNE GOSOPOĐE, OKO 1851.

48. ANTOINE CLAUDET, DAGEROTIPIJA (OBOJENA) JEDNE GOSOPOĐE, OKO 1851.

Claudet je bio čovek većeg kalibra nego Beard, koji je bio samo pomagač. On je pripadao onoj retkoj vrsti koja se podjednako ističe u oblasti nauke i umetnosti, a uz to je bio i pronalazač. Zahvaljujući prvoj osobini bio je izabran za člana Kraljevskog društva; njegove umetničke zasluge sumirao je The Athenaeum: „Ono što je Lawrence činio svojom kičicom, Monsieur Claudet izgleda da čini sočivom” (sl. 17, 48). Claudet je uveo crveno svetlo za mračnu komoru, korišćenje obojenih slikanih pozadina, i nekoliko instrumenata, posebno u oblasti stereoskopije. 1851. godine osnovao je „Hram fotografiji” u Regent Streeru - najelegantniju ustanovu svoje vrste u Britaniji koju je projektovao ser Charles Barry, arhitekt zgrada Parlamenta.

John Jabez Edwin Mayall, dagerotipist u Filadelfiji od 1842-1846, otvara svoj Američki zavod za dagerotipiju u Londonu početkom 1847. godine, pod pseudonimom „Profesor Highschool”. Rani dagerotipisti često su sebe nazivali „profesorima”. Tehničko savršenstvo Mayallovih portreta uskoro ga izbacuje u prve redove. Dagerotipiju - portret dimenzija 60 * 50 cm, koja je sačuvana u Muzeju nauke u Londonu, verovatno je snimio on, jer su jedino Amerikanci snimali dagerotipije tako velikih dimenzija.

U ostale poznate londonske dagerotipiste spadaju William Edward Kilburn, T. R. Williams i William Telfer.

49. DR A. J. ELLIS. DAGEROTIPIJA HRAMA FAUSTINE I ANTONINA, RIM, JUN 1841.

49. DR A. J. ELLIS. DAGEROTIPIJA HRAMA FAUSTINE I ANTONINA, RIM, JUN 1841.

Muzej nauke u Londonu poseduje 158 dagerotipija punog formata italijanske arhitekture i pejzaža snimljenih 1840. i 1841. godine (sl. 49). Većinu ovih dagerotipija napravio je dr Alexander John Ellis, filolog i matematičar, dok je neke od ranijih komada naručio kod Achille Morellija i Lorenza Suscipija. Ellisove slike nose tačan opis predmeta, datum, doba dana i eksponiranje koje je variralo od 5 do 35 minuta. Fotografije su pravljene sa namerom da se objave kao gravire na čeliku, što, međutim, iz nekog nepoznatog razloga nije ostvareno. To su jedine poznate dagerotipije-pejzaži koje je snimio Englez, i najranije sačuvane fotografije Italije.

Prvi profesionalni portretist u Škotskoj - gde je fotografija bila slobodna od patentnih ograničenja - bio je izvesni g. Howie koji je u jesen 1841. godine počeo da snima portrete u Edinburgu, u Princess Streetu. Model je morao da se popne uz stepenice sa tri odmorišta, zatim uz lestvice kroz mali prozor na krov, gde bi ga Howie gurnuo u stolicu za poziranje uz ohrabrujuću primedbu: „Eto! Sad sedite tu mirno kao kip!”

U Irskoj je prvi zavod za portret-dagerotipiju otvorio u Dablinu jedan Mađar, „profesor” Gluckman, 1842. godine.


Francuska

Kada je Arago otkrio postupak za dagerotipiju, ceo Pariz je naglo zahvatila dagerotipomanija. Jedan očevidac je napisao: „Na svim skverovima Pariza mogli ste videti tronožne kutije-mračne komore postavljene pred crkvama i palatama (sl. 50). Svi fizičari, hemičari i učeni ljudi prestonice glačali su posrebrene ploče, i čak ni bolji piljari nisu mogli da se odreknu zadovoljstva da nešto od svojih sredstava žrtvuju na oltar progresa.” Izdanje za izdanjem Daguerreove zvanične knjižice sa uputstvima brzo je rasprodavano. Sve u svemu štampano je ništa manje od dvadeset devet izdanja u toku od naredna četiri meseca, na šest jezika, ne ubrajajući jedan broj brošura drugih autora koje su se pojavile u tom periodu.

50. „STRPLJENJE JE VRLINA MAGARACA”. KARIKATURA DAUMIERA IZ „LE CHARIVARI”, 1839.

50. „STRPLJENJE JE VRLINA MAGARACA”. KARIKATURA DAUMIERA IZ „LE CHARIVARI”, 1839.

S obzirom na ogromno dejstvo pronalaska, iznenađuje činjenica da je sačuvano svega sedamnaest dagerotipija samog pronalazača, od kojih je nekoliko poklonio šefovima država. To su dagerotipije mrtvih priroda u njegovom ateljeu (sl. 51), zgrada i pejzaža u Parizu (sl. 52), i nekoliko portreta snimljenih sredinom četrdesetih godina u njegovoj kući na selu u Bry-sur-Marne, u koju se povukao 1840. godine.

51. L. J. M. DAGUERRE. DAGEROTIPIJA MRTVE PRIRODE U NJEGOVOM ATELJEU, 1837. 52. L. J. M. DAGUERRE. DAGEROTIPIJA NOTRE DAME I OSTRVA CITÉ, PARIZ, 1838

51. L. J. M. DAGUERRE. DAGEROTIPIJA MRTVE PRIRODE U NJEGOVOM ATELJEU, 1837.

52. L. J. M. DAGUERRE. DAGEROTIPIJA NOTRE DAME I OSTRVA CITÉ, PARIZ, 1838

U Francuskoj, kao i drugde, odmah se pokušalo portretisanjem: dr Alfred Donné, šef klinike Charité; Abel Rendu, javni službenik; Susse Frères; E.T. i E. Montmiret, i drugi. Kako su ljudi morali da sede zasužnjeni u stolici za poziranje direktno na suncu oko četvrtinu časa, izgledali su više mrtvi nego živi (sl. 53). Jedini koji su ovo mučenje mogli da izdrže koliko-toliko uspešno bili su modeli umetnika ali tek ????1980. godine portreti ove vrste pominju se po prvi put kao slike koje se mogu pokazati.

53. DAUMIEROVA KARIKATURA, 1844. 54. J. P. GIRAULT DE PRANGEY, DAGEROTIPIJA STATUE NA PORTALU DENOVSKE KATEDRALE, 1842.

53. DAUMIEROVA KARIKATURA, 1844.

54. J. P. GIRAULT DE PRANGEY, DAGEROTIPIJA STATUE NA PORTALU DENOVSKE KATEDRALE, 1842.

Pošto uspeh u snimanju arhitekrure, skulpture i pejzaža ne zavisi od kratkog eksponiranja, N.P. Lerebours, preduzimljivi pariski proizvodač optičkih instrumenata, snabdeo je jedan broj umetnika i pisaca opremom za dagerotipiju svoje proizvodnje i naručio im da slikaju pejzaže i slične prizore u raznim zemljama. Početkom novembra 1839. godine Horace Zernet, slikar istorijskih scena bitaka, koji je otputovao u Egipat sa Frederic Goupil Fesquetom, javlja iz Aleksandrije; „Lavovski pravimo dagerotipije.”

Pod naslovom Excursions Daguerriennes*18(1841-1842) Lerebours je štampao manje od jedne desetine od 1200 snimljenih dagerotipija, koje su bile kopirane kao gravire na bakarnoj ploči i u mnogim slučajevima oživljene dodavanjem figura.

Gotovo isto toliko finih dagerotipija arhitekture i pejzaža snimio je jedan jedini francuski amater, Joseph Philibert Girault de Prangey, prilikom svojih putovanja kroz Italiju (sl. 54), Grčku i Bliski istok 1842-1844. godine. Neki od gro-planova - verovatno najranijih koji su ikad snimljeni - predstavljali su osnovu ilustracija za njegovu knjigu Monuments arabes d’Égypte, de Syrie et d’Asie Mineur*19 (1846).

Dagerotipija je bila verno ogledalo prirode. Njeno čudesno jasno reprodukovanje detalja i teksture nikada nije prestalo da pobuđuje divljenje. John Ruskin, poredeći svoju dagerotipiju jedne venecijanske palate sa Canalettovom slikom iste zgrade, izjašnjava se za fotografiju „na kojoj je svaka figura, pukotina i mrlja data u srazmeri jednog inča prema Canalettove tri stope”. 1843. godine on oduševljeno piše svom ocu: „Fotografija je plemenit izum, što god o njoj govorili. Svako ko je radio, grešio i mucao kao što sam ja činio četiri dana, a onda vidi da je stvar koju je on toliko dugo uzalud pokušavao napravljena savršeno i bez greške za pola minuta, neće posle o njoj loše govoriti.”

1841. godine John Lloyd Stephens, američki istraživač, i Frederick Catherwood, engleski arhitekta, ponovo su posetili izgubljene gradove Yucatana gde su bili dve godine ranije. Dagerotipije ruševina arhitekture Maja, koje su tamo snimili, dopunjene crtežima sa camerom lucidom, objavljene su kao gravire u Incidents of Travel in Yucatan*20 (1843).

Prema La Lumière neobične dagerotipije snimio je Francuz Tiffereau u Meksiku 1842-1847. To su bili dokumentarni snimci kao porodica Colima kako priprema obrok pred kućicom, i vađenje srebrne rude.

Divne panoramske slike Pariza, dimenzija 38 * 12 cm, snimio je Friedrich Martens, Nemac koji je živeo u Parizu, panoramskom kamerom koju je sam izumeo (1845). Među ostale istaknute amatere koji su radili odlične pejzaže spadaju diplomata baron Gros i Hippolyte Bayard, koji je izgleda izgubio poverenje u fotografiju na papiru, među čije samostalne pronalazače je i sam spadao.

Slikanje portreta moglo se praktikovati u Francuskoj tek pošto je 7. juna 1841. godine Claudet podneo saopštenje Academie des Sciences o svom postupku ubrzavanja procesa (pojedinosti Goddardovog postupka Beard je čuvao kao tajnu). Lerebours je verovatno bio prva osoba u Francuskoj koja je otvorila javni atelje za snimanje portreta; u svakom slučaju, govorilo se da je tokom druge polovine te godine snimio oko 1500 portreta. On je takođe bio jedan od prvih koji su slikali „académies” - studije aktova za kojima je u Parizu uvek bila potražnja među umetnicima i turistima.

I Louis Bisson otvara atelje u Parizu negde 1841. godine. Uskoro zatim, u poslu mu se pridružuje mladi brat Auguste, i uz finansijsku podršku jedne osobe oni se ustaljuju u otmenoj četvrti Madeleine. Otuda njihovi radovi sve do njihovog povlačenja iz fotografije početkom 1860-tih godina obično nose potpis „Bisson Freres”.

U ostale poznate francuske profesionalne portretiste 1840-tih godina spadaju Richebourh, Derussy i Victor Plumier iz Pariza, i I. Thierry i Vaillat iz Lyonsa, koji su svi snimali po 3000 portreta godišnje po cenama od 10-20 franaka, prema veličini i prema tome da li su bili obojeni i kakav im je bio ram. U Evropi su uobičajeni bili ramovi u obliku belog paspartua; u Engleskoj i Americi dagerotipije su se uramljivale kao minijature u privlačne ramove od crvenog safijana postavljenog somotom, u modelirane plastične okvire, ili ponekad u ramove kakvi su se upotrebljavali za siluete.


(ilustracija) 55 ANTOINE CLAUDET. „ČAS GEOGRAFIJE”. STEREOSKOPSKA DAGEROTIPIJA, 1851

55. ANTOINE CLAUDET. „ČAS GEOGRAFIJE”. STEREOSKOPSKA DAGEROTIPIJA, 1851

Ljudi su jedva mogli verovati da fotograf može da naslika veliku grupu (sl. 55) isto tako brzo kao i portret samo jedne osobe, i u nekima od prvih oglasa skreće se posebna pažnja na činjenicu da se za više modela na slici ne naplaćuje posebno. Mnogi fotografi, međutim, naplaćivali su više za snimanje dece, zbog verovatnoće da če ona vrpoljenjem pokvariti nekoliko ploča. Uzgred, jedan pariski dagerotipist, Marc Antoine Gaudin, bio je prvi koji je, 1843, upotrebio onu čuvenu uobičajenu frazu za decu: „Sada gledaj u kutiju pa će da izleti ptičica!”


Zemlje nemačkog jezičkog područja

Živo interesovanje Nemaca za dagerotipiju se vidi po iznenadujuče velikom broju od deset publikacija o tom postupku, koji se u Nemačkoj pojavio tokom 1839. godine. U Berlinu, u roku od mesec dana po objavljivanju postupka, dagerotipije su snimali Louis Sachse, Theodor Dörffel i Eduard Petitpierre, Švajcarac. Prvi profesionalni atelje u Berlinu otvorio je J.C. Schall, slikar portreta. Njegov oglas za dagerotipiju - prvi koji je pronaden - pojavljuje se 16. avgusta 1842. godine. Za tri nedelje još jedan slikar portreta, Julius Stiba, predstavljao mu je konkurenciju. Ovim berlinskim dagerotipistima, međutim, predhodio je jedan drugi umetnik, Hermann Biow, koji je 15. septembra 1841. godine otvorio Heliografski atelje u Altoni blizu Hamburga. Od 1846. do svoje rane smrti 1850. godine Biow je snimao dagerotipije kraljevske porodice i slavnih ličnosti u Dresdenu, Frankfurtu i Berlinu, gde je za njega bio ureden atelje u kraljevskoj palati. Tu je fotografisao pruskog kralja Friedricha Wilhelma IV, mnoge prinčeve, politlčare, i čuvene ljude iz umetnosti i nauke. Kao i Brady u Americi, Biow je nameravao da stvori nacionalnu galeriju fotografskih portreta. 126 tih portreta kopirano je kao litografije i štampano 1849. godine.

56 C.F. STELZNER. DAGEROTIPIJSKA GRUPA, OKO 1842. 57. C. F. STELZNER. DAGEROTIPIJA RUSEVINA OKO ALSTERA POSLE VELIKOG POŽARA HAMBURGA, MAJA 1842. NAJSTARIJA REPORTAŽNA FOTOGRAFIJA

56 C.F. STELZNER. DAGEROTIPIJSKA GRUPA, OKO 1842.

57. C. F. STELZNER. DAGEROTIPIJA RUSEVINA OKO ALSTERA POSLE VELIKOG POŽARA HAMBURGA, MAJA 1842. NAJSTARIJA REPORTAŽNA FOTOGRAFIJA

Sedam meseci, počev od septembra 1842. godine Biowov partner u Hamburgu bio je Carl Ferdinand Stelzner, prvobitno slikar minijatura koji je studirao kod Isabeya u Parizu. Stelznerovo umetničko obrazovanje nesumnjivo je primetno u njegovim dagerotipijama-portretima (sl. 56), koje su ponekad imale slikanu pozadinu, a često ih je bojila njegova žena koja je i sama bila profesionalni minijaturist. Stelzner i Biow su snimili dagerotipije-portrete od najveće umetničke vrednosti u Nemačkoj, a zaista i neke od najlepših uopšte.

Oni su zabeležili i ruševine Hamburga posle uništavajućeg požara 5-8. maja 1842. Sačuvana je samo jedna dagerotipija iz te serije, i to je najranija fotografija jednog istorijskog dogadaja (sl. 57). Ne znajući za te autentične slike, The Illustrated Landon News*21 u svom prvom broju od 14. maja 1842. godine štampa zamišljeni prizor požara zasnovan na jednoj staroj graviri Hamburga iz Britanskog muzeja, ukrašen, shodno prilici, plamenovima i dimom!

Već je spomenut značajan napredak u optici dagerotipije za koji su zaslužni Petzval i Voigtländer. Do hemijskog ubrzanja kombinovanim parama hlora i broma došao je Franz Kratochwila, bečki službenik, koji je taj postupak objavio u listu Wiener Zeitung*22 19. januara 1841. godine. Početkom marta objavljeno je da su braća Joseph i Johann Natterer iz Beča eksperimentalno snimili portrete Voigtländerovom kamerom na pločama pripremljenim po Kratochwilinom metodu za koji su našli da povećava osetljivost pet puta. Eksponiranje je bilo 5-6 sekundi po lepom vremenu ili, ako je dan oblačan, 10 sekundi, uz svetlost uljane lampe. Hemijskim ubrzanjem u kombinaciji sa Voigtländerovom kamerom eksponiranje je smanjeno na delić sekunde kada se snima napolju po lepom vremenu, što je braći Natterer omogućilo da prave trenutne snimke ljudi i saobraćaja na ulici. Prvi profesionalni atelje za portret u Austriji otvara Karl Schuh iz Berlina u Füstenhofu, u Beču, negde u drugoj polovini 1841. godine.

Johann Baptist Isenring, graver na bakru iz St. Gallena u Švajcarskoj, zaslužuje da bude spomenut kao prva ličnost koja je otvorila javnu izložbu fotografskih portreta, reruširala fotografije i pokušala da dagerotipiji bojenjem da izgled slikarskog dela. Isenringov katalog od četiri strane, sa spiskom od 39 portreta, pored mrtvih priroda, arhitekture i tako dalje, štampan avgusta 1840. u St. Gallenu, prvi je u svojoj vrsti. Kvalitet njegovih grubih, preterano islikanih dagerotipija-portreta na kojima su zenice oka bile ugrebane, može se jedino zamisliti, pošto izgleda da ni jedna nije sačuvana. Prilično je sumnjivo da li ih je i vredelo sačuvati. Sam Isenring nije mogao biti baš zadovoljan, jer je narudžbine za portrete od publike počeo da prima tek pošto je saznao za Kratochwilin postupak hemijskog ubrzanja. Do tada je portretisao samo rođake i prijatelje. Novina snimanja portreta imala je velikog uspeha u Münchenu, gde je u leto 1841. Isenring na jednom sajmu držao kiosk za snimanje portreta. Sledeće godine taj purujući fotograf počeo je da putuje po zemlji u svom Sonnenwagenu, prvim fotografskim kolima sa mračnom komorom i odeljkom za smeštaj i spavanje. Sve u svemu, Isenring uživa sumnjivu slavu prvog nižerazrednog fotografa.

58. DAGEROTIPIJA JEDNE MILANSKE GOSPOĐE OKO 1845.

58. DAGEROTIPIJA JEDNE MILANSKE GOSPOĐE OKO 1845.

Dosad je dovoljno rečeno da bi se videlo da su do 1842-1843. verovatno sve evropske prestonice i veći gradovi (sl. 58) imali jedan ili više ateljea za snimanje portreta, dok su manja mesta posećivali putujući fotografi.

Dagerotipija je predstavljala ćorsokak u fotografiji. Svaka slika bila je jedinstven komad, i iako su izmišljani razni procesi nagrizanja da bi se slika pretvorila u ploču za štampanje, sve se pokazivalo da je isuviše komplikovano i skupo za široku upotrebu. Štaviše, dagerotipija je imala i drugih neotklonjivih nedostataka: sliku je bilo teško videti zbog toga što je posrebrena ploča sijala kao ogledalo, i, osim ako se fotografija nije snimala kroz prizmu - čime se produžavalo eksponiranje - slika, budući direktan pozitiv, bila je lateralno obrnuta.