FotoMuzej, Virtuelni muzej srpske i svetske fotografije. Udruženje za prikupljanje i prezentaciju istorijske građe FotoMuzej ima za cilj podizanje svesti značaja fotografije kao dokumenta i načina umetničkog izražavanja. Fotomuzej, arhiv, arhiva, stara fotografija, stare fotografije, istorija, ocuvanje, digitalizacija, skeniranje, obrada fotografije.

Reportaža

REPORTAŽA

 

Ni jedan drugi medijum ne može toliko da približi život i stvarnost kao fotografija, a najznačajniji doprinos fotografije u moderno doba leži upravo u oblasti reportaže i dokumentecije. Foto-reporter nam omogućuje da budemo svedoci događaja, i nateruje nas da shvatimo, sa snagom na koju se nikada ranije nije pomišljalo, borbu i život, nadu i očaj, čovečnost i nečovečnost sveta u kome živimo, svidalo nam se to ili ne.

Sa novim tehnikama transmisije, fotografija kao sredstvo komunikacije dobija neizmeran značaj. Slike ubistva predsednika Kennedyja bile su na prvoj strani svakog značajnijeg dnevnog lista širom sveta već sledećeg dana. Foto-telegrafija, televizija, Telstar i slike meseca koje se automatski snimaju a zatim radio putem šalju na zemlju sa daljine od 240.000 milja za moderni svet ne predstavljaju nikakvu teškoću. U ovom revolucionarnom razvoju komunikacija iznenađuje činjenica da je prošlo tek šezdeset jedna godina od kada su se na sveru pojavile prve novine ilustrovane isključivo fotografijama, The Daily Mirror (London). U stvari, tek juna 1919. mali njujorški dnevni list The Illustrated Daily News pošao je za tim primerom, trideset devet godina nakon što je Stephen H. Horgan u The New York Daily Graphic uspešno demonstrirao izvodljivost štampanja sa polutonskog klišea uporedo sa slovima. Još početkom dvadesetog veka prodaja poštanskih karata predstavljala je za novinskog fotografa praktično jedinu mogućnost za snimanje raznih zbivanja i kompletnih reportaža o događajima kao što su pogreb kraljice Viktorije ili krunisanje Edwarda VII.

Za vreme I svetskog rata fotografi su po prvi put bili zvanično priključeni oružanim snagama, tako da su pod vatrom napravljeni akcioni snimci koji se mogu uporediti sa onima snimljenim u II svetskom ratu (sl. 238). Ipak, u štampi je objavljen relativno mali broj tih snimaka, i da bi se zadovoljila sve veća potražnja, kompleti zvaničnih ratnih fotografija pušteni su u javnost dvadesetih godina u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj u obliku stereoskopskih slajdova i štampanih albuma.

Novine su se neverovatno sporo prilagođavale veku fotografije. Mada su u devetnaestom i početkom dvadesetog veka snimljene brojne odlične fotografije istorijskih događaja, foto-reportaža u modernom smislu reči javlja se tek sredinom dvadesetih godina (sl. 239), sa uvodenjem Ermanox kamere i ultrabrzih ploča. Ova nova oprema omogućila je hvatanje trenutnih izraza i pokreta, pa čak i snimanje fotografija u zatvorenom prostoru pod slabim svetlosnim uslovima. Ipak je proizvodač Ermanox kamere prilično preterivao u svojoj reklami: „Sve što vidite možete i fotografisati”. Prema Hugu von Hofmannstahlu, dr Hans Bohm je snimajući iz jedne lože u Josephstadt Theatru u Beču po prvi put zabeležio izraze i gestove glumaca za vreme predstave u prvoj sezoni Maxa Reinhardta 1924-1925. godine. Taj uspeh uticao je na ovog bivšeg hemičara-istraživača da postane profesionalni pozorišni fotograf.

 

240. JAMES JARCHÉ. NA SERPENTINI, HYDE PARK, LONDON, OKO 1925.

241. ARTHUR BARRETT. SIFRAŽETSKE VOĐE U PROSTORU ZA OPTUŽENE U BOW STREETU, LONDON, 24. OKTOBRA 1908. CHRISTABEL PANKHURST, GĐA DRUMMOND, GĐA PANKHURST.

U periodu od 1928-1931. godine nove tehničke mogućnosti dovode do modernog foto-žurnalizma - preokupacije ljudskim situacijama (sl. 240). Začetnici moderne foto-reportaže su dr Erich Salomon, Felix H. Man i Wolfgang Weber.

Salomon je počeo kao slobodni fotograf februara 1928. godine, posle senzacionalnog uspeha svojih fotografija sa sudenja za ubistvo u Coburgu koje je tajno snimio Ermanox kamerom sakrivenom u tašni za akta. U stvari, sličan poduhvat napravio je još dvadeset godina ranije jedan engleski novinski fotograf, Arthur Barrett, koji je uhvatio izražajne gro-planove (sl. 241) sifražetskih vođa u prostoru za opružene u Sudu za prekršaje u Bow Streetu, u Londonu, kamerom sakrivenom u šeširu na kome je prorezao rupu za sočivo.

242. DR ERICH SALOMON. ARISTIDE BRIAND POKAZUJE PRSTOM NA SALOMONA NA JEDNOM BANKETU NA QUAI D’ORSAY 1931. GODINE, UZ REČI: „VOILA LE ROI DES INDISCRETS”. SA BRIANDOVE LEVE STRANE JE HERIOT

243. FELIX H. MAN. IGOR STRAVINSKI DIRIGUJE NA PROBI, 1929.

244. (DESNO) FELIX H. MAN. MARC CHAGALL U VENCEU, 1950.

Nezadovoljan tradicionalnim statičnim portretima i grupnim fotografijama objavljivanim u Berliner Illustrierte Zeitung, dr Salomon je iznenadio svet nenameštenim snimcima državnika i drugih slavnih ličnosti u trenucima kada ne misle na fotografisanje, naročito na međunarodnim političkim konferencijama. Aristide Briand ga je nazivao „le roi des indiscrets”*49 (sl. 242), jer je Salomon uspevao da se nađe na tajnim sednicama na kojima je fotografima bio zabranjen pristup sa dovitljivošću onog Kineza koji se, predstavljajući se kao specijalni izislanik, drsko pridružio kraljevskoj povorci na otvaranju Velike izložbe u Kristalnoj palati 1851. godine.

Još jedan pionir u toj oblasti bio je Mađar Munkacsi, koji je kao i dr Salomon radio uglavnom pojedinačne slike za Berliner Illustrierte.

Prvi koji je uveo foto-storiju ili serije povezanih fotografija događaja od opšteg značaja bio je Felix H. Man. Njegova serija o životu na Kurfurstendammu u Berlinu predstavljala je prvu noćnu foto-reportažu (1929). Iste godine napravio je prve fotografije dirigenata (sl. 243), muzičara itd. prilikom samog izvodenja uz postoječu svetlost, Ermanox kamerom. Još jedna Manova inovacija bile su serije intimnih fotografija čuvenih ličnosti, počev od serije „Jedan dan sa Mussolinijem” (1931).

Wolfgang Weber, koji još uvek radi za Kölnische Illustrierte napravio je svoju prvu reportažu o problemu saobračaja u Njujorku. Reportaža je objavljena u Münchner Illustrierte Presse februara 1929. godine.

245. ALFRED EISENSTAEDT. ETIOPSKI VOJNIK, 1935.

246. FELIX H. MAN. TENIZA KOD CHELSEA, 1949.

,,Dephot" (Deutscher Photodienst)*50, agencija koju su te godine u Berlinu osnovali Alfred Marx i Simon Gutmann, bila je sve do 1932. godine vodeće preduzeće u oblasti foto-novinarstva u Nemačkoj. Njena dva glavna fotografa bili su Umbo i Felix H. Man, od kojih je prvi radio uglavnom u studiju i na reklami, a drugi kao foto-reporter. Godine 1930. pridružio im se Kurt Hubschmann (kasnije Hutton). Za Dephot su radili i Walter Bosshard i Harald Lechenperg koji je nekoliko godina kasnije postao urednik lista Berliner Illustrierte. Tesna veza sa Stefanom Lorantom, koji je od avgusta 1928. bio berlinski urednik lista Münchner Illustrierte a 1930. godine postao njegov sjajni glavni urednik, bila je glavni uzrok brzog uspona novog foto-novinarstva u organizaciji Dephota. Udružena štampa u Berlinu, čiji je glavni fotograf bio Nemac Alfred Eisenstaedt (sl. 245), usvojila je stil reportaže, a ostale agencije postepeno su pošle za njenim primerom.

Stefan Lorant je postavio aksiom da kameru treba koristiti kao beležnicu obučenog reportera, za hvatanje događaja onako kako nailaze, bez pokušaja da se oni zaustave da bi se namestila slika. Taj stil je za nekoliko godina preobrazio nemačke nedeljne ilustrovane listove, kojih je 1930. godine bilo ništa manje nego trinaest: Berliner Illustrierte Zeitung i Münchner Illustrierte Presse, zatim Külnirche Illustrierte (treći po veličini), Hackebeil, Frankfurter, Hamburger i Stuttgarter Illustrierte, Die Woche, Weltspiegel (nedeljni ilustrovani dodatak Berliner Tageblatta), Zeitbilder (nedeljni ilustrovani dodatak Vossische Zeitung, Berlin), Die Dame, Dže Koralle, i Beyers für Alle u Leipzigu.

Preko Dephota i Henry Guttmanna, novinara u Parizu, u vremenu od 1929-1932. nemački stil reportaže prelazi malo po malo u vodeće francuske nedeljne listove kao što su Illustracion, Miroir du Monde i jedan strazburški ilustrovani list. Sledeće godine tri mađarska fotografa koja su se obučavala u Dephotu, Robert Capa i H. i Ina Bandi, prenose novi stil u Pariz, gde su se nastanili. Do tog vremena većina foto-reportera prešla je na Lajku ili minijaturne kamere Contax. Jedno kratko vraćanje na uslove početkom tridesetih godina dosta nam govori kao kontrast današnjem vremenu eksponiranja. Dr Salomon i F. H. Mann snimali su fotografije u zatvorenom prostoru, preko dana i noću, pri postojećem svetlu, sa eksponiranjem od 1/5 do 1/2 sekunde i kamerom postavljenom na tronožni stalak. Početkom tridesetih godina Adolf von Blucher snima prve slike u pokretu iz cirkuskih predstava noću - razume se, isto tako sa relativno dugim eksponiranjem, pažljivo čekajući trenutak da pokret, recimo akrobata na trapezu, dođe u mrtvu tačku.

247. FELIX H. MAN. FESTIVAL BRITANIJE, 1951.

248. HHNRI CARTIER-BRESSON. MEKSIKANSKA PROSTITUTKA, 1934.

249. BRASSAÏ. SKITNICA ZASPALA NA ULICI, PARIZ, 1937.

Novo foto-novinarstvo u Englesku donose Felix H. Man i Kurt Hutton kada je Stefan Lorant osnovao Weekly Illustrated 1934. godine, a četiri godine kasnije Picture Post, u kome je Man bio glavni fotograf sve do 1945. godine. Lorant je 1940. godine emigrirao u Sjedinjene Države, i sa svojom knjigom Lincoln: Život u fotografijama (1941) započeo je nov žanru izdavačkoj delatnosti - biografiju u slikama.

 

Iz svega ovoga postaje više nego jasno da je često ponavljano tvrđenje da foto-reportaža počinje sa Lifeom bez ikakve osnove. Eisensteadt, stalni fotograf ovog časopisa od njegovog osnivanja novembra 1936. godine, kao i još jedan broj drugih fotografa emigranata, samo je u Sjedinjene Države doneo stil koji se u Nemačkoj praktikovao već nekoliko godina. Štaviše, prve dve godine Eisensteadt je morao da radi sa flešom i stalkom da bi postizanjem savršene oštrine zadovoljio američku koncepciju dobre fotografije. U stvari, Life prelazi na moderni stil reportaže tek posle pojave Picture Posta, septembra 1938. godine.

Iskrenim otkrićima o pariskom životu Brassaïa (sl. 249) početkom tridesetih godina, izvanrednim reportažama Henri Cartier-Bressona iz

250. ROBERT CAPA. SMRT REPUBLIKANSKOG VOJNIKA, ŠPANSKI GRAĐANSKI RAT, 1936.

251. BILL BRANDT. ČOVEK KOJI PABIRČI UGALJ U EAST DURHAMU, 1936.

 

Španije (1933) i Meksika (1934) (sl. 248), kao i dramatičnim slikama Roberta Cape iz španskog građanskog rata (sl. 250) reportažna fotografija se čvrsto uspostavlja kao umetnička forma.

Učenik Man Raya, Bill Brandt, počinje da se bavi foto-reportažom pod uticajem dela Atgeta i Brassaïa. On je napravio nezaboravnu dokumentaciju o Englezima kod kuće (1936), kojom je ilustrovao veliki jaz izmedu bogatih i siromašnih u pogledu stanovanja, obrazovanja i slobodnog vremena. Njegova čuvena slika nezaposlenog rudara koji na putu traži ugalj (sl. 251) predstavlja svu strahotu ekonomske depresije.

252. ARTHUR ROTHSTEIN, DOM POŠTARA BROWNA, OLD RAG, VIRGINIA, 1935.

253. WALKER EVANS. U VICKSBURGU, PENNSYLVANIA, 1936.

254. DOROTHEA LANGE. PORODICA SEZONSKOG POLJOPRIVREDNOG RADNIKA, 1935-1936.

Takođe sredinom tridesetih godina, ali u Sjedinjenim Državama, jedan broj fotografa, koji su za administraciju poljoprivrednog osiguranja snimali užasavajuće uslove u oblastima pogođenim depresijom za vreme ekonomske krize, pravi vanredne fotografije koje su šokirale Ameriku svojom okrutnošću zato što su predstavljale komentar društveno svesnih posmatrača na nedela u kojem su živeli. Fotografije Walkera Evansa (sl. 253), kao što je govorio jedan pisac, „stavile su fizionomiju nacije na vaš sto”. Trošna turobnost koja se otkriva na njegovim fotografijama i fotografijama njegovih kolega Dorothee Lange (sl. 254), Margaret Bourke-White, Arthura Rothsteina (sl. 252) i drugih, teško optužuje civilizaciju u izvesnim delovima Amerike. Knjiga M. Bourke-White Videli ste njihova lica (1937) sadrži jezive slike koje idu mnogo dalje od gole dokumentacije o uslovima u južnim državama, posebno o crnačkim grupama osudenika vezanih u jedan lanac. Fotografija je postala snažno oružje u budenju društvene svesti, kao što je Jacob Riis prvi shvatio. Ono što je Gustave Doré postigao u svojim dramatičnim crtežima sirotinjskih kvartova Londona 1870-tih godina danas sa još/većom snagom postiže fotograf koji je po svojim mogućnostima izražavanja jednak Doréu.

Osetljiv fotograf ne može objektivno da beleži loše socijalne uslove; što je dublje njegovo saosećanje, snažnije će delovati njegove slike.

255. ROBERT CAPA. ISKRCAVANJE SAVEZNIKA NA OBALE NORMANDIJE, 6. JUNA 1944.

256. CORNELL CAPA. UČPPELJ TALMUDA, IZRAEL, 1955.

257. DAVID SEYMOUR. ŠPANSKI GRAĐANSKI RAT. VAZDUŠNI NAPAD NA BARCELONU, 1936.

258. MUČENICI IZ BELSENA, APRIL, 1945.

259. WERNER BISCHOF. ŠINTOISTIČKI SVEŠTENICI U DVORIŠTU SVETILIŠTA MEIDŽI, TOKIO, 1952.

260. WERNER HISCHOF. GLAD U MADRASU 1951.

Verovatno je tačno da većina velikih foto-reportera ne može a da se emotivno ne uključi u ono što vidi, a njihova stvaralačka sposobnost možda će suptilno uticati na naš način mišljenja.

Robertu Capi bilo je nemoguće da ostane po strani od političkih događaja koji su pogađali živote miliona. Nehumanost čoveka prema čoveku i beskorisnost rata postali su njegova opsesija. On je mrzeo rat, a ironijom slučaja dobio je priznanje kao najbolji ratni fotograf na svetu (sl. 255). Capa je za osamnaest godina fotografisao pet ratova i najzad je za svoju hrabrost platio glavom.

Glavni predmet interesovanja Cornella Cape, kao i njegovog starijeg brata, bio je čovek, samo u mirnijim okolnostima (sl. 256).

David Seymour, rodom iz Varšave, koji je zajedno sa Cartier-Bressonom i Robertom Capom osnovao Grupu Magnum 1947. godine, poginuo je u akciji prilikom snimanja invazije na Egipat za vreme suecke krize. On je pravio foto-storije u mnogim zemljama (sl. 257), a posebno se pamti po potresnim fotografijama dece.

Hiljade slika koje su na kraju rata snimale savezničke armije prilikom oslobađanja nacističkih logora za istrebljivanje (sl. 258) večito će podsećati na neopisivu brutalnost i flagrantno kršenje ljudskih prava od strane zločinaca „Hiljadugodišnjeg rajha”.

 

Reportaže Wernera Bischofa o izbeglicama, ratom razrovanim oblastima Francuske, Holandije i Nemačke, i o gladi u Indiji (sl. 260) ne ostavljaju nikakvu sumnju o tome da je on u duši patio zbog onoga o čemu je morao da pravi reportaže. Neke od njegovih najboljih fotografija nalaze se u njegovim knjigama Japan (1954) (sl. 259) i Unterwegs (1957).

Zabrana objavljivanja reportaže Berta Hardyja o jednom incidentu u korejskom ratu dovela je do ostavke Toma Hopkinsona na položaj urednika Pačture Posta: opružba saveznika zapadnih sila, korejske vlade, koja je u svojim redovima dozvoljavala totalitarno ponašanje, bila je nezgodno otvorena. Dramatičnu seriju slika američkih trupa u akciji u Koreji snimio je fotograf Lifea David Douglas Duncan.

261. W. EUGENE SMITH. ŠPANSKO SELO, 1951.

262. GEORGE ODDNER. MAJKA ZEMLJA, PERU, 1955.

263. GEORGE ODDNER. ŠPANIJA, 1952.

264. BERT HARDY. „PRIPOVEDAC” 1948.

Čudesnom foto-storijom ,Špansko selo" (1951) Eugene Smith istražuje večite teme života i smrti u jednoj siromašnoj zajednici u kojoj je živeo godinu dana da bi se upoznao sa njenim običajima i bio primljen kao prijatelj, a ne kao stranac. U Smithovoj fotografiji umrlog čoveka koga oplakuje porodica (sl. 261) nalazimo ekonomičnost u korišćenju sredstava i snažan tonski kontrast kakvog Goyinog bakropisa. Ta ista snaga izraza odlikuje reportaže iz Perua i Spanije Švedanina Georgea Oddnera, koje su pune prizora duboko ljudskog interesa (sl. 262, 263). Isto tako nezaboravna je potresna foto-reportaža Ernsta Haasa o dolasku ratnih zarobljenika iz Rusije u njegov rodni grad Beč 1946. godine.

265. WERNER BISCHOF. BOLIVIJSKI DEČAK, 1954.

266. BRIAN BRAKE. MONSUN. 1962.

267. ELLIOTT ERWHITT. PORODIČNA SCENA, 1953.

Saosećanje sa jakom primesom senzacionalnog obeležava delo Arthura Felliga, poznatog kao „Weegee”. On je stekao veliku reputaciju otvorenim prikazivanjem bede, zločina i nesreća u Njujorku tokom petnaest godina tesne saradnje sa njujorškom policijom kao slobodni fotograf. Sa gvozdenim nervima i spokojnom nepristrasnošću Weegee je hvatao siruacije i emocije u kojima je fotograf morao izgledati kao uljez.

 

Međutim, moderna fotografija ubedljivije nego ijedan drugi medijum prikazuje ne samo ratove i loše socijalne uslove, već i ceo život. U mnogim reportažama Berta Hardyja dok je radio kao glavni fotograf za Picture Post, nalaze se nezaboravni snimci. Raconteur*51 u vinskom podrumu u Francuskoj ima falstafovske odlike (sl. 264). Jedan od zadataka fotoreportera jeste da dođe do nepoznatih aspekata poznatih tema; uspeh leži u hvatanju raspoloženja, atmosfere, i izraza ljudi koji se slikaju. Takve slike su intimistička porodična scena (sl. 267)

268. KURT HUTTON. ZELEZNICA U ZABAVNOM PARKU, 1938.

269. HENRI CARTIERBRESSON. NEDELJA NA OBALAMA MARNE, 1938.

270. ERWIN PIEGER. OXFORD STREET, LONDON, NA KIŠI, 1959.

271. HERT HARDY. PROBLEM OBOJENIH U LIVERPOOLU, 1949.

Elliotta Erwhitta i klasična „Nedelja na obalama Marne„ Henri Cartier-Bressona (sl. 269), koja savršeno prenosi atmosferu tipičnog idealnog nedeljnog izleta francuske radničke porodice. To je samo jedna od mnogih lepih slika u njegovoj prvoj knjizi Images à la Sauvette*52 (1952). „Železnica u zabavnom parku” Kurta Huttona (sl. 268) evocira svu zabavu vašara, mada je scena pažljivo isprobavana pre snimanja, što je prilično obesnažuje kao reportažu.

Holandanin Ed van der Elsken postao je poznat u svetu svojom knjigom Ljubav na levoj obali (1956) - prilično prljavom pričom o mladoj devojci koja se najzad vraća kući u Kanadu trudna. Vedrije, a isto tako dobre su Ti si moja ljubav Leonard McCombea i Slatki lepak za muve života De Carave koje su se pojavile otprilike u isto vreme.

Amerikanac William Klein - mladi gnevni čovek fotografije - napravio je provokativne „portrete” New Yorka (1956) i Rima (1959) u dinamičnom filmskom stilu. Jedva se može zamisliti veći kontrast Gradu baroka i gotike (1946) Karela Plicke. Međutim, de gustibus non est disputandum. Plicka se usredsređivao na sjajnu arhitekturu i gradske prizore Praga, možda najlepšeg grada na svetu, i mnogi čitaoci će možda više voleti da vide jedinstvenu lepotu jednog grada nego sumorne trenutke života zajedničke svim velikim gradovima.

272. CECIL BEATON. OSTACI TENKA U LIBIJSKOJ PUSTINJI, 1942.

NEDOSTAJE SLIKA

273. (LEVO) WALTER HOJE. ,PLIMA", BALET NA MUZIKU STRAVINSKOG, 1958.

274. BRIAN BRAKE. INDIJKE NA LJULJAŠCI, 1962.

275. SAM SHERE. KATASTROFA „HINDENBURGA” KOD LAKEHURSTA, NEW JERSEY, 6. MAJ 1937.

Simpson Kalisher uzima željezničare za temu svoje veoma stimulativne knjige (1961) o zaboravljenim ljudima na američkoj željeznici koja propada. Švajcarac Rene Groebli stavlja u centar pažnje teško stanje arapskih izbeglica; Bert Hardy govori o problemu obojenih u Liverpoolu (sl. 271); Roger Mayne o deci u sirotinjskom naselju Paddingtona, a Michael Petö slika izgladnelu decu na Istoku.

Činjenicu da će veliki fotograf praviti dobre slike čak i ako mora da radi u nepoznatoj oblasti dokazali su za vreme II svetskog rata fotografi modnih časopisa Edward Steichen i Cecil Beaton. Prvi daje značajan doprinos radeći na ratnoj fotografiji za mornaricu SAD. Odmah nam pada na um njegova slika bombardera koji uzleće sa nosača aviona „Lexington”. Za Beatona je prelaz iz mira u rat značio zamenu luksuznog sveta Voguea za grubu realnost fotografisanja za Ministarstvo informacija u Londonu za vreme velikog bombardovanja na Bliskom i Dalekom istoku. Upečatljiva predstava izgorelog tenka u Libijskoj pustinji (sl. 272) jeste isto toliko sjajna ratna slika kao bilo koja slika Paula Nasha.

276. ANDREAS FEININGER. RAKETA JUPITER I MESEC, OKO 1960.

277. POKOLJ AFRIKANACA U SHARPEVILLEU, 1960.

Za razliku od slobodnih foto-reportera, novinski fotografi se po pravilu identifikuju jedino imenom lista ili agencije za štampu za koju rade. Ovi obično anonimni fotografi često snimaju izvanredne slike, ali samo povremeno neki posebno dramatičan predmet postaje opšte poznat umesto da bude sahranjen u foto-arhivi dan posle objavljivanja. Istorijski dogadaji: 1839-1939. sadrže mnoge velike novinske fotografije koje je Gernsheim pronašao u zaboravljenim dosijeima sa fotografijama. Klasična novinska fotografija, zaista jedna od najsnažnijih koje su ikada snimljene, pokazuje eksploziju džinovskog vazdušnog broda „Hindenburg” prilikom sletanja kod Lakehursta, u New Jerseyu, 1937. godine (sl. 275). Noviji primer koji je izazvao protest u celom svetu i od Sharpevillea, slično Lidicama, napravio pojam za mesta masovnih ubistava, pokazuje zemlju s