FotoMuzej, Virtuelni muzej srpske i svetske fotografije. Udruženje za prikupljanje i prezentaciju istorijske građe FotoMuzej ima za cilj podizanje svesti značaja fotografije kao dokumenta i načina umetničkog izražavanja. Fotomuzej, arhiv, arhiva, stara fotografija, stare fotografije, istorija, ocuvanje, digitalizacija, skeniranje, obrada fotografije.

Fotohemija

FOTOHEMIJA

Dok se postojeći optički aparat mogao koristiti za fotografiju već od sredine sedamnaestog veka, sa hemijske tačke gledišta Johann Heinrich Schulze, profesor anatomije na Univerzitetu Altdorf blizu Nürnherga, primetio je tek 1725. godine da tamnjenje srebrnih soli (od čega zavisi većina fotografskih procesa) ne nastupa - kao što se ranije verovalo - zbog sunčeve toplote ili vazduha, već samo zbog svetlosti. Pokušavajući da dobije fosfor, Schulze je neutralizovao kredu azotnom kiselinom u kojoj je slučajno bilo nešto srebra. Izvodio je eksperiment u blizini otvorenog prozora na suncu, i iznenadio se kada je video da se mešavina na onoj strani posude koja je bila okrenuta svetlosti obojila purpurno, dok je deo okrenut od svetlosti ostao beo. Probe pored vatre dokazale su da do promene boje ne dolazi zbog toplote. Korišćenjem mešavine koja je sadržala više srebra boja se gubila daleko brže. Najzad, Schulze je bocu pokrio hartijom iz koje je izrezao slova. „Uskoro sam našao da su sunčevi zraci na onoj strani na kojoj su dodirnuli staklo kroz proreze u hartiji ispisali reči ili rečenice na talogu krede toliko tačno i jasno, da su mnogi ljudi... bili navedeni da rezultat pripišu svim mogućim trikovima.” Osim stvaranja brzih slika sa matricama Schulze svoje eksperimente nije vodio u pravcu fotografije. Svoja posmatranja objavio je 1727. godine u izveštajima Kraljevske akademije u Nürnbergu, pod šaljivim naslovom Scotophorus pro Phosphoro Inventus,*1 jer je, pokušavajući da proizvede „donosioca svetlosti”, fosfor, umesto njega otkrio „donosioca mraka”,„skotofor”.

Schulzeov eksperiment postao je naširoko poznat, ne samo u naučnim krugovima, već je objavljen i u mnogim popularnim knjigama o „racionalnoj razonodi” kao trik za zabavu u društvu.

Proširujući Schulzeova posmatranja, švedski hemičar Carl Wilhelm Scheele dokazao je da ljubičasti zraci sunčevog spektra brže utiču na tamnjenje srebro-hlorida nego druge talasne dužine - činjenica koja se kasnije pokazala kao nedostatak u fotografiji sve do uvođenja panhromatskih emulzija, pošto je prouzrokovala nepravilno pretvaranje boja iz prirode u monohromnu tonsku skalu. Scheele je takode u Chemische Abhandlung von der Luft und dem Feuer*2 (1777) objavio da srebro-hlorid pod dejstvom svetlosti postaje nerastvorljiv u amonijaku.

Jean Senebier, bibliotekar iz Ženeve, razvio je dalje Scheeleova fotometrijska posmatranja, i u Memoires physico-chymiques sur l’influence de la lumiere solaire*3(1782) objavio eksperimente o relativnoj brzini sa kojom različite boje spektra tamne srebro-hlorid: od 15 sekundi za ljubičasto svetlo do 20 minuta za crveno. Senebier je takođe izvršio značajna ispitivanja dejstva svetlosti na smole, i otkrio da neke posle izlaganja svetlosti gube svoju rastvorljivost u terpentinu: tj., stvrdnjavaju se - pojava koju će kasnije koristiti Nicéphore Niépce u svojim fotografskim eksperimentima.