FotoMuzej, Virtuelni muzej srpske i svetske fotografije. Udruženje za prikupljanje i prezentaciju istorijske građe FotoMuzej ima za cilj podizanje svesti značaja fotografije kao dokumenta i načina umetničkog izražavanja. Fotomuzej, arhiv, arhiva, stara fotografija, stare fotografije, istorija, ocuvanje, digitalizacija, skeniranje, obrada fotografije.

Portreti i žanr slike

Portreti i žanr-slike

Sa nekoliko izuzetaka, većina profesionalnih fotografa portreta 1850-tih godina snimala je ili dagerotipije ili, posle oko 1854. godine, ambrotipije. Ove druge su siromašnijoj klijenteli omogućavale da najzad dode do jeftinih portreta. Pod naslovom „Progres umetnosti” Punch (London) objavljuje maja 1857. godine jednu divnu karikaturu (sl. 95) koja prikazuje dve konkurentske fotografske radnje za snimanje portreta jednu pored druge, i četiri fotografa kako vrbuju mušterije ščepavši ženu koja prolazi: „Hajdete, mamice! Da snimite glavu za pola, ili čitavo telo za ceo šiling!” To nije bilo nikakvo preterivanje.

95. „NAPREDAK UMETNOSTI”. KARIKATURA U „PUNCHU”, MAJ 1857.

Oni koji su želeli veće portrete i više od jedne kopije mogli su da dobiju kopije od 22 * 16 cm ili 25 * 20 cm, sa kolodijumskih negativa, ali takve fotografije su se tražile samo u najboljim ateljeima, pošio su se cene kretale od 2-4 funte, zavisno od veličine ili prema tome da li je slika rukom bojena ili ne.

Shvativši da postoji latentna potražnja za velikim brojem kopija dovoljno jeftinih da bi se poklanjale prijateljima i rodacima, Andre Adolphe Disderi, poznati pariski fotograf, izumeo je praktičan način smanjivanja troškova proizvodnje snimanjem po osam portreta na jednu ploču, i uveo je carte-de-visite (sl. 36). Još avgusta 1851. godine Louis Dodero, marseljski fotograf, stavio je autoportret na svoje vizit karte, i istovremeno predložio da se za pasoše, dozvole, itd. snimaju mali portreti. Iako su ideju fotografskih posetnica istakla dva pariska amatera, Edouard Delessert i kont Aguado, mesec dana pre izdavanja Disderijevog patenta novembra 1854. godine, fotografija-posetnica nije u početku dobila mnogo pristalica. Ludovanje za takvim portretima datira tek od maja 1859. godine kada je Napoleon III na čelu svoje armije koja je išla za Italiju zaustavio trupe na Boulevard des Italiens da bi ušao u Disdérijev atelje da se fotografiše. Naravno da je ovaj prilično komičan dogadaj predstavljao odličnu reklamu za Disderija koji se preko noći proslavio. Ceo pomodni Pariz sledio je imperatorov primer, i do 1861. godine Disderi je imao reputaciju najbogatijeg fotografa na svetu, zarađujući samo u svom pariskom ateljeu 48.000 funti godišnje - a pored toga otvorio je i filijale u Toulonu, Madridu i Londonu.

96. J.E. MAYALL. KRALJICA VIKTORIJA I PRINC ALBERT, 1861.

I u Engleskoj popularizacija portreta-posetnica uvedenih 1857. godine počinje tek po kraljevskom odobrenju. Maja 1860. godine J.E. Mayall snimio je portrete-posetnice kraljice Viktorije, princa Alberta i njihove dece. Te fotografije bile su objavljene tri meseca kasnije u Royal Albumu, i time je započela moda sakupljanja karata slavnih ličnosti, kao i prijatelja, i stavljanja tih slika u albume. Mayall je često fotografisao kraljevsku porodicu (sl. 96). Imao je promet od pola miliona karata godišnje, a bruto godišnji prihod mu se procenjivao na 12.000 funti. Čak su i provincijski ateljei pravili odličan posao, i sve u svemu u Engleskoj se prodavalo 300-400 miliona karata godišnje. Nije čudo što je ne jedan ministar finansija ozbiljno razmatrao pitanje da li da pođe za primerom Sjedinjenih Država i nametne neki mali porez na te slike.

„Kartomanija” je bila istinski internacionalna. Ludwig Angerer, koji je 1857. godine uveo carte-de-visite u Beču, prodavao je ogromne količine karata carske porodice; isti slučaj je bio i sa firmom Rabending i Monckhoven. L. Hasse i kompanija iz Berlina nisu bili u stanju dovoljno brzo da izrađuju karte-portrete kraljevske porodice i ostalih pruskih veličina. Isto se može reći i za Sergeja L. Lewitzkog iz Petrograda i Georga Hansena iz Copenhagena. U Sjedinjenim Državama, za vreme građanskog rata popularnost karata bila je isto tako velika kao i u Evropi. U Parizu se digla čitava armija fotografa da iskoristi taj bum; 1861. godine znalo se da ništa manje od 33.000 ljudi zarađuje za život izradom fotografija i fotografskog materijala. Te godine broj ateljea za snimanje portreta u Londonu popeo se sa šezdeset šest u 1855. godini na preko dve stotine; 1866. godine, kada je ludovanje za carte-de-visite već prešlo svoj vrhunac, tih ateljea bilo je 284.

Fotografije čuvenih ličnosti prodavale su se u papirnicama kao što se danas prodaju razglednice. Cena jedne karte bila je 1 do 1,5 šiling, već prema slavi i popularnosti modela.

97. CAMILLE SILVY. CARTE-DE-VISITE NEPOZNATE DAME, OKO 1860.

Neke od najlepših portreta-karata snimili su Disdéri i još jedan Francuz, Camille Silvy, koji je diplomatsku karijeru zamenio za lukrativni posao sa portretnom fotografijom. 1859. godine Silvy otvara velelepan atelje u Londonu i zapošljava četrdeset pomoćnika. Obdaren izuzetnim ukusom, Silvy je svoje modele graciozno smeštao u elegantne enterijere ili prema pozadini na kojoj su bili naslikani ljupki pejzaži, što mu je donelo naziv „Winterhalter fotografije” (sl. 97). Te slike su prilično slične modnim fotografijama. Shvatajući intuitivno, kao Francuz, lepši pol, on je objavio jednu seriju pod naslovom „Lepotice Engleske” - sjajna ideja, jer ne biti u toj seriji značilo je ili da žena nije dovoljno lepa ili da ne spada u društvo.

Zatrpani porudžbinama, neki slabiji fotografi došli su u iskušenje da služe Mamonu, a ne umetnosti. Jedan se hvalio da je za osam časova snimio 97 negativa! - i ne treba se čuditi ako nedostaje svaki pokušaj karakterizacije i ako su poze stereotipne. Srazmerno smanjivanju dimenzija portreta rastao je značaj njegovog postavljanja, i fotografski atelje postao je pozornica sa komplikovanim „priborom” i slikovitim pozadinama. Ljudi su tražili blistave efekte, i što im je dom bio skromniji to im je veća bila želja za sjajem; a što je atelje bio velelepniji, to je više posla fotograf mogao da očekuje.

Fotografija više nije bila umetnost za privilegovane: to je postala umetnost miliona. Pozdravljajući tu demokratsku tendenciju kao prvu „narodnu umetnost”, The Photographic News*31 (London) pisao je 1861:

„Fotografsko portretisanje je najbolja strana lepih umetnosti za mase koju je do sada izumela čovekova ingenioznost. Ono je u tom smislu izbrisalo mnoge tesnogrude razlike u rangu i bogatstvu, tako da siromah koji ima samo nekoliko šilinga može da naruči isto tako savršeno sličan portret svoje žene ili deteta kakav je ser Thomas Lawrence naslikao za najslavnije suverene Evrope.” Kada je carte-de-visite izgubila draž novine, veći kabinetski portret dimenzija 15 * 10 cm, koji se pojavio u Engleskoj 1866. godine, pojavljuje se kao popularni novi format, i zadržava svoju popularnost sve do I svetskog rata.

Svaka dekada u periodu karte i kasnije kabinetskog portreta imala je svoj posebno karakterističan pomoćni inventar. Šezdesetih godina to su bile balustrade, stub i zastor; sedamdesetih, rustičan most i drveni plot; osamdesetih, mreža za ležanje, ljuljaška i železnički vagon; devedesetih - palme, kakadu papagaji i bicikli; a početkom dvadesetog veka to su bili automobili, za snobove.

Istovremeno sa carte-de-visite postojao je jedan broj fotografa, i profesionalnih i amatera, čiji se rad izdvaja iz mase stereotipnih portreta.

Nadar, Carjat, Adam-Solomon, Bertall, Mulnier i Pierre Petit, svi pariski fotografi, pamte se po njihovim sjajnim portretima čuvenih ljudi objavljenim u Galerie Contemporaine*32. Zahvaljujuči toj okolnosti može se doći do zaključka o visokim umetničkim kvalitetima jednog broja fotografa kojih bismo se inače sećali samo po njihovim kartama i kabinetskim fotografijama koje su izrađivali da bi zaradili za život.

98 ANTOINE ADAM-SOLOMON. CHARLES GARNIER, OKO 1865.

99. ETIENNE CARJAT. CHARLES BAUDELAIRE, OKO 1865.

100. NADAR, GEORGE SAND, 1866

U obesmrćivanju slavnih, Nadar, Carjat i Bertall imali su dar karikaturiste da brzo uhvati bitne karakteristike modela. Portreti slavnih ličnosti Etiennea Carjata često su življi od Nadarovih, kao što pokazuje poređenje njegovih fotografija Rossinija i Baudelairea (sl. 99) sa Nadarovim. U skladu sa tradicijom dagerotipista, njihovi portreti su direktni i realistički, impresivni u svojoj jednostavnosti. Oni puštaju da intelektualna snaga modela govori za sebe, bez nametanja komplikovanog „inventara” koji kvari neke od fotografija Adama Solomona, uspešnog vajara i fotografa u slobodno vreme, u čijim portretima u stilu starih majstora ponekad zazvuči lažna nota. Sklonost ka manirizmu i „rembrantovskom” osvetljenju Adama-Solomona dopadala se ljudima koji nisu uspevali da shvate da kamera mora imati drugačiji prilaz, što je zaista očigledno u mnogim njegovim portretima (sl. 98).

Gaspard Felix Tournachon, zvani Nadar, zasenio je sve druge francuske fotografe-portretiste, delimično i zbog toga što je imao poseban dar za samoreklamu, i veoma se nametao javnosti kao balonist*33. Njegov atelje u Boulevard des Capucines, obojen crveno i sa njegovim imenom koje se širilo džinovskim slovima preko zida od pedeset stopa, predstavljao je stecište intelektualnog, ne aristokratskog društva, jer je Nadar bio vatreni republikanac. On je bio fotograf par excellence inteligencije Drugog carstva i Treće republike, ali lično je snimao samo najistaknutije ljude, dok je svakodnevni posao prepuštao nameštenicima. U njegove najlepše portrete spadaju portreti Delacroixa, Daumiera, barona Taylora, Victora Hugoa i George Sand - jedan od njegovih retkih portreta žene (sl. 100).

101. HONORÉ DAUMIER. „NADAR UZDIŽE FOTOGRAFIJU DO VISINE UMETNOSTI”. LITOGRAFIJA, 1862.

Nadar je bio pionir u mnogim oblastima: on je snimio prvu fotografiju iz vazduha (1858), a četiri godine kasnije napravio je jednu uspeliju seriju fotografija iznad Pariza, podvig koji je Daumieru - začudo protivniku fotografije - pružio priliku da ismeje Nadarovo uzdizanje fotografije na visine umetnosti (sl. 101). Negde u to vreme Nadar je napravio prve podzemne fotografije, uz svetlost električnog luka sa Bunsenove lampe, u pariskim katakombama i kanalizacionim hodnicima. Njegov balon „Le Géant”, tri puta veći od svakog balona u Evropi, predstavljao je senzaciju 1863. godine. Za vreme opsade Pariza Nadar je komandovao osmatračkim balonskim korpusom, i o svom trošku obezbedio balonsku poštansku službu do sedišta delegatske vlade u Toursu, i kasnije u Bordeauxu.

Kada je Nadar čuo da umetnici koji su kasnije bili poznati kao impresionisti traže mesto za svoju prvu izložbu (1874), sa njemu svojstvenom plemenitošću pozajmio im je svoj stari atelje iz koga samo što se iselio, a senzaciju koju je izložba izazvala u umetničkom svetu shvatio je kao dobru ličnu reklamu.

102. JULIA MARGARET CAMERON, SER JOHN HERSCHEL, 1867. 

103. JULIA MARGARET CAMERON, CHARLES DARWIN, 1869.

Julia Margaret Cameron žalila je zbog plitkoće i odsustva individualnosti u portretima-posetnicama svojih čuvenih prijatelja, u kojima nije bilo nastojanja da se zabeleži ono što je ona nazivala „veličina čovekove unutrašnjosti, kao i crte njegove spoljašnosti”. To je ona imala za cilj kada je sa četrdeset osam godina počela da se bavi fotografijom koja je za nju bila „božanska umetnost”. Radeči za lično zadovoljstvo, a ne da bi zaradila za život, gda Cameron mogla je sebi dozvoliti da ide svojim sopstvenim putem, i tako je postala pionir u jednoj novoj vrsti portreta - portreta slikanog u gro planu. Ona je imala talenat pravog umetnika da kroz spoljni izgled prodre do duše ličnosti. To nigde nije toliko upečatljivo kao u njenoj fotografiji ser Johna Herschela, jednom od najvećih portreta koji su ikada snimljeni (sl. 102). Iako je impresivnost portreta J.M. Cameron u nekim slučajevima postignuta umnogome zahvaljujući snažnoj ličnosti samog modela - a to se često odnosi na portrete slavnih ljudi - njene velike studije glava odlikuju se smelošću koja zapanjuje po originalnosti koncepcije. Vredi uporediti njene snažne portrete velikih viktorijanaca kao što su Tennyson, Carlyle, Browning, Darwin (sl. 103) sa slikama istih modela koje su izradili vodeći slikari-portretisti G.F. Watts i ser John Millais: fotograf u svakom slučaju ima prednost u odnosu na slikara. Tvrđenje Rogera Frya da „fotografije gde Cameron obećavaju da će nadživeti većinu dela umetnika koji su bili njeni savremenici” obistinjuje se i u slučaju mnogih drugih klasičnih fotografskih portreta, koji istinitije i intimnije nego slikani portreti govore o ljudima koji su obeležili ovu epohu.

104. ROBERT HOWLETT. ISAMBARD KINGDOM BRUNEL, 1857. 

105. PAUL NADAR. F. T. NADAR INTERVJUIŠE STOGODIŠNJAKA M. E. CHEVREULA, AVGUST 1886.

U novinama i časopisima danas su uobičajeni reportažni portreti i foto-intervjui sa slavnim ličnostima. Veoma mali broj ljudi zna da je prvi reportažni portret snimio Robert Howlett još 1857. godine. Howlett, koji je predhodne godine na derbiju snimio nekoliko živih slika kao studije za poznatu sliku William Powella Fritha Dan derbija, fotografiše porinuće parobroda „Great Eastern”, i njegovog projektanta I. K. Brunela (sl. 104) na način koji je po koncepciji potpuno moderan.

Godine 1886. Felix Tournachon i Paul Nadar napravili su prvi fotointervju za Le Journal Illustré.*34) To je bilo povodom stotog rođendana velikog hemičara M. E. Chevreula, koji ih je pozdravio: „Bio sam neprijatelj fotografije sve do svoje devedeset sedme godine, ali sam pre tri godine kapirulirao.” Nadar stariji je postavljao pitanja, a Paul Nadar beležio žive izraze i gestove stogodišnjaka (sl. 105) dok je ovaj objašnjavao svoje shvatanje o „umetnosti da se doživi sto godina”. 5. septembra 1886. godine u listu je objavljeno trinaest fotografija u polutonskim klišeima, sa Chevreulovim živahnim stenografski zabeleženim odgovorima koji su poslužili kao natpisi. Eksperiment je ponovljen nekoliko godina kasnije sa generalom Boulangerom.

106. (LEVO) MELANDRL SARAH BERNHARDT U SVOM ATELJEU, 1867.

107. (DOLE) ELLIOT I FRY. SER JOSEPH WILSON SWAN, 1904.

Dok je Paul Nadar snimao velike serije portreta, fotografija kod kuće, prethodnica reportažnog portreta, bila je obično ograničena na tri ili četiri. Melandri u Parizu i J. P. Mayall u Londonu, jedan sedamdesetih, drugi osamdesetih godina, bili su prvi na poprištu fotografskog portreta kod kuće slavnih pozorišnih zvezda i drugih umetnika. Sarah Bernhardt sa svojom bistom - autoportretom (s1. 106) predstavlja jednu od najživljih i najprirodnijih fotografija velike glumice, fotografiju koja je po stilu bila isto toliko ispred 1876. godine koliko i njen kostim. Nema sumnje da se ljudi osećaju lagodnije u svojoj sredini, i iznenađuje činjenica da je sve do nedavnih dana, kada je minijaturna kamera umnogome uprostila posao, toliko mali broj fotografa davao sebi truda da svoju opremu prenese do kuće modela. Fotograf koji je intervjuisao ser Josepha Wilsona Swana (sl. 107) u njegovoj laboratoriji 1904. godine, u vreme kada je ovaj dobio viteški red, verovatno ne bi postigao takvu intimnu i prodornu sličnost da je radio klasični portret u ateljeu. Isto se može reći i o seriji vanrednih intervjua kod kuće sa istaknutim ljudima, koju je iste godine objavio W. B. Northrop u knjizi Sa perom i kamerom.

108. AUTOPORTRET DR G. B. DUCHENNEA DOK KORISTI SVOJ APARAT ZA ELEKTRIZACIJU, 1862.

109. MAULL I POLYBLANK, ROBERT STEPHENSON 1856.

110. THOMAS ANNAN. DR DAVID LIVINGSTONE, 1864.

Veoma je originalan autoportret dr G. B. Duchennea, osnivača elektroterapije, koji je autor iskoristio kao naslovnu stranu za Album de Photographies Pathologigues (1862), predstavljajući sebe, svoj aparat za elektrizaciju i pacijenta (sl. 108).

Prostor dozvoljava da se spomene samo još nekoliko nezaboravnih portreta vodećih fotografa: Napoleon III (1854) Mayera i Piersona; W.E. Gladstone i Robert Stephenson (1856) (sl. 109) Maulla i Polyblanka; David Livingston (1864) (sl. 110) Thomasa Annana; Ludwig II Bavarski (1867) Josefa Alberta; Camille Corot (1871) (sl. 111) Constanta Dutilleuxa; Robert Louis Stevenson (1885) A. G. Dew Smitha; kardinal Newman (1887) Herberta Barrauda; William Morris (1889) ser Emery Walkera; Oscar Wilde (1890) W. i D. Downeya; Henri de Toulouse-Lautrec (oko 1892) (sl. 112) Paula Sescaua, Lautrecovog kompanjona u noćnom životu, za koga je Lautrec napravio plakat (sl. 113); ser Henry Irving kao Thomas à Becket (1893) od H. H. H. Camerona (sina J. M. Cameron); Aubrey Beardsley (oko 1895) Fredericka Hollyera; Mark Twain (1902) i Auguste Rodin (1903) E. Waltera Barnetta; J. P. Morgan (1903) Edwarda Steichena; velika vojvotkinja Stephanie (1905) Alice Hughes; Alice Meynell (1908) i John Galsworthy (1912) E. O. Hoppea.

111. CONSTANT DUTILLEUX. CAMILLE COROT U ARRASU, 1871. 

112. PAUL SESCAU. DVOSTRUKI PORTRET HENRI DE TOULOUSE-LAUTRECA, OKO 1892.

113. LITOGRAFSKI PLAKAT TOULOUSE-LAUTRECA ZA PAULA SESCAUA, OKO 1894.

Prečasni Charles Lutwidge Dodgson, poznatiji kao Lewis Carroll, autor Alise u zemlji čuda, pratio je mnogu slavnu ličnost svojom kamerom, ali omiljene teme bile su mu male devojčice (sl. 114). Svoju sklonost sumirao je kriptičnom izjavom: „Ja volim decu, osim dečaka”. Od 1856. do 1880. godine fotografija je bila glavni hobi Lewisa Carrolla, i mada je u kasnijim godinama izgradio jednu staklenu kućicu iznad svojih prostorija u koledžu Hristove crkve u Oksfordu, gde je bio profesor matematike, njegova najbolja dela datiraju iz pedesetih i šezdesetih godina kada je svoj glomazni aparat nosio kućama prijatelja i poznanika, gde je nalazio pune mogućnosti zamaha za svoj inventivni genij. Ponekad bi komponovao anegdotske ili žanr scene. Originalne i nemarne poze koje je nameštao predstavljaju glavni šarm njegovih slika. Samo je amater mogao da krene putem tako nezavisnim od uobičajenih nakinđurenih dečjih portreta rađenih u ateljeu, i zbog toga nam se danas slike Lewisa Carrolla čine tako daleko iznad profesionalnih.

114. LEWIS CARROLL. ELLA MONIER-WILLIAMS, 1866.

115. LADY HAWARDEN. KOD PROZORA, OKO 1863.

116. O. G. REJLANDER, MLEKARICA, OKO 1857.

Fotografije dece koje je pravila vikontesa Hawarden, kojim se Lewis Carroll divio i sakupljao ih, odlikuju se vanredno svežim prilazom. Ona se nije ograničavala na decu ništa više od Lewisa Carrolla, i slika njene kćeri kako se odražava u ogledalu predstavlja jednu od najlepših žanr fotografija (sl. 115) viktorijanskog perioda.

Ista dirljiva prirodnost i individualnost kojom se slike Lewisa Carrolla, ledi Hawarden i mnogih drugihengleskih amaterauzdižu iznad mase konvencionalnih profesionalnih portreta nalazi se ponekad i u Francuskoj, pre svega u delu Charlesa Nègrea, prvog franuskog fotografa žanr tema. Nègreovi dimničari (sl. 71), mada su morali da poziraju, izgledaju kao uhvaćeni modernom minijaturnom kamerom.

Fotografski albumi Charlesa Victora Hugoa, koji je u fotografiji nalazio oduške za svoju stvaralačku energiju dok je živeo u izgnanstvu sa svojim ocem I pesnikom Augustom Vacquerieom u Jerseyu 1853-1855, sadrže izvesnu dokumentaciju o njihovom životu u tom mestu: Victor Hugo na Steni izgnanika sa pogledom smrknutim od frustracije, kako se odmara u staklenoj bašti pod rascvetalom lozom, studije njegovih ruku I mnoge druge neobične slike, Oscar Gustave Rejlander, engleski fotograf portreta švedskog porekla, vredan je spomena zbog svojih žanr slika koje je pravio za svoje zadovoljstvo i kao studije za umetnike. Kao reportažni fotograf, Rejlander je imao za cilj istinske isečke života, ali zbog tehničkih teškoća u tom periodu morao je da namešta poze svojih modela da bi se dobio utisak prirodnih scena (sl. 116). To je činio sa velikom umešnošću, kakva bi se očekivala od školovanog slikara.

Stereoskopske žanr slike Williama Morrisa Grundyja, objavljene posthumno pod naslovom Englesko selo, predstavljaju male dragulje fotografije. Nekima od njih (kao pojedinačnim slikama) ilustrovana je antologija poezije nazvana Sunce na selu (1861).